Күйләрниң күйи 2
1 Мән болсам Шарун отлиғидики зәпиран, халас; Җилғиларда өскән бир нилупәр, халас!»
Ја сам ружа саронска, љиљан у долу.
2 «Тикән-җиғанлар арисидики нилупәрдәк, Мана инсан қизлири арисида мениң амриғим шундақтур!».
Шта је љиљан међу трњем, то је драга моја међу девојкама.
3 «Ормандики дәрәқләр арисида өскән алма дәриғидәк, Оғул балилар арисидидур мениң амриғим. Униң сайиси астида дилим аләмчә сөйүнүп олтардим; Униң мевиси маңа шерин тетиди;
Шта је јабука међу дрветима шумским, то је драги мој међу момцима; желех хлад њен, и седох, и род је њен сладак грлу мом.
4 У мени шарапханиға елип кирди; Униң үстүмдә көтәргән туғи муһәббәттур.
Уведе ме у кућу где је гозба, а застава му је љубав к мени.
5 Мени кишмиш пошкаллар билән қувәтләңлар; Алмилар билән мени йеңиландуруңлар; Чүнки муһәббәттин зәиплишип кәттим;
Поткрепите ме жбановима, придржите ме јабукама, јер сам болна од љубави.
6 Униң сол қоли бешим астида, Униң оң қоли мени силаватиду.
Лева је рука његова мени под главом, а десном ме грли.
7 И Йерусалим қизлири, Җәрәнләр вә даладики маралларниң һөрмити билән, Силәргә тапилаймәнки, Муһәббәтниң вақит-саити болмиғичә, Уни ойғатмаңлар, қозғимаңлар!»
Заклињем вас, кћери јерусалимске, срнама и кошутама пољским, не будите љубави моје, не будите је, док јој не буде воља.
8 «Сөйүмлүгүмниң авази! Мана, у келиватиду! Тағлардин сәкрәп, Едирлардин ойнақлап келиватиду!
Глас драгог мог; ево га, иде скачући преко гора, поскакујући преко хумова.
9 Мениң сөйүмлүгүм җәрән яки яш буғидәктур; Мана, у бизниң өйниң теминиң кәйнидә туриду; У деризиләрдин қарайду, У пәнҗирә-пәнҗириләрдин марап бақиду».
Драги је мој као срна или као јеленче; ево га, стоји иза нашег зида, гледа кроз прозор, вири кроз решетку.
10 «Мениң сөйүмлүгүм маңа сөз қилип мундақ деди: — «Орнуңдин тур, амриғим, мениң гүзилим, мән билән кәткин;
Проговори драги мој и рече ми: Устани, драга моја, лепотице моја, и ходи.
11 Чүнки мана, қиш өтүп кәтти, Ямғур йеғип түгиди, у кетип қалди;
Јер гле, зима прође, минуше дажди, отидоше.
12 Йәр йүзидә гүлләр көрүнди; Нахшилар сайраш вақти кәлди, Зиминимизда пахтәкниң садаси аңланмақта;
Цвеће се види по земљи, дође време певању, и глас грличин чује се у нашој земљи.
13 Әнҗир дәриғи қишлиқ әнҗирлирини пишармақта, Үзүм таллири чечәкләп өз пуриғини чачмақта; Орнуңдин тур, мениң амриғим, мениң гүзилим, мән билән кәткин!
Смоква је пустила заметке своје, и лоза винова уцвала мирише. Устани, драга моја, лепотице моја, и ходи.
14 Аһ мениң пахтиким, Қорам таш йериқи ичидә, Қия далдисида, Маңа авазиңни аңлатқайсән, Чүнки авазиң шерин, җамалиң йеқимлиқтур!»
Голубице моја у раселинама каменим, у заклону врлетном! Дај да видим лице твоје, дај да чујем глас твој; јер је глас твој сладак и лице твоје красно.
15 «Түлкиләрни тутувалайли, Йәни үзүмзарларни бузғучи кичик түлкиләрни тутувалайли; Чүнки үзүмзарлиримиз чечәклимәктә».
Похватајте нам лисице, мале лисице, што кваре винограде, јер наши виногради цвату.
16 «Сөйүмлүгүм мениңкидур, мән униңкидурмән; У нилупәрләр арисида падисини беқиватиду».
Мој је драги мој, и ја сам његова, он пасе међу љиљанима.
17 «Таң атқичә, Көләңгиләр қечип йоқиғичә, Маңа қарап бурулуп кәлгин, и сөйүмлүгүм, Һиҗранлиқ тағлири үстидин сәкрәп келидиған җәрән яки буғидәк болғин!».
Док захлади дан и сенке отиду, врати се, буди као срна, драги мој, или као јеленче по горама раздељеним.
