Псалми 137

1 На водама вавилонским сеђасмо и плакасмо опомињући се Сиона.

Psalmus David, Hieremiæ. Super flumina Babylonis, illic sedimus et flevimus: cum recordaremur Sion:

2 О врбама сред њега вешасмо харфе своје.

In salicibus in medio eius, suspendimus organa nostra.

3 Онде искаху који нас заробише да певамо, и који нас оборише да се веселимо: "Певајте нам песму сионску."

Quia illic interrogaverunt nos, qui captivos duxerunt nos, verba cantionum: Et qui abduxerunt nos: Hymnum cantate nobis de canticis Sion.

4 Како ћемо певати песму Господњу у земљи туђој?

Quomodo cantabimus canticum Domini in terra aliena?

5 Ако заборавим тебе, Јерусалиме, нека ме заборави десница моја.

Si oblitus fuero tui Ierusalem, oblivioni detur dextera mea.

6 Нека прионе језик мој за уста моја, ако тебе не успамтим, ако не уздржим Јерусалима сврх весеља свог.

Adhæreat lingua mea faucibus meis, si non meminero tui: Si non proposuero Ierusalem, in principio lætitiæ meæ.

7 Напомени, Господе, синовима Едомовим дан јерусалимски, кад говорише: Раскопајте, раскопајте га до темеља.

Memor esto Domine filiorum Edom, in die Ierusalem: Qui dicunt: Exinanite, exinanite usque ad fundamentum in ea.

8 Кћери вавилонска, крвницо, благо ономе ко ти плати за дело које си нама учинила!

Filia Babylonis misera: beatus, qui retribuet tibi retributionem tuam, quam retribuisti nobis.

9 Благо ономе који узме и разбије децу твоју о камен.

Beatus, qui tenebit, et allidet parvulos tuos ad petram.