Псалми 137

1 На водама вавилонским сеђасмо и плакасмо опомињући се Сиона.

An den Flüssen Babels, daß saßen wir und weinten, / Wenn wir an Zion gedachten.

2 О врбама сред њега вешасмо харфе своје.

An den Weiden, die dort standen, / Hingen wir unsre Zithern auf.

3 Онде искаху који нас заробише да певамо, и који нас оборише да се веселимо: "Певајте нам песму сионску."

Denn da wollten unsre Sieger von uns Lieder hören / Und unsre Quäler Freudengesang. / "Singt uns", so riefen sie (höhnisch), / "eins von den Zionsliedern!"

4 Како ћемо певати песму Господњу у земљи туђој?

Wie sollten wir Jahwes Lieder singen / In einem fremden Lande?

5 Ако заборавим тебе, Јерусалиме, нека ме заборави десница моја.

Vergeß ich dein Jerusalem, / So sterbe mir ab meine rechte Hand!

6 Нека прионе језик мој за уста моја, ако тебе не успамтим, ако не уздржим Јерусалима сврх весеља свог.

Meine Zunge klebe an meinem Gaumen, / Wenn ich nicht dein gedenke, / Wenn mir nicht Jerusalem / Meine höchste Freude ist.

7 Напомени, Господе, синовима Едомовим дан јерусалимски, кад говорише: Раскопајте, раскопајте га до темеља.

Gedenke, o Jahwe, Edoms Söhnen / Den Tag Jerusalems, / Die da riefen: "Nieder, nieder mit ihr / Bis auf den Grund!"

8 Кћери вавилонска, крвницо, благо ономе ко ти плати за дело које си нама учинила!

O Tochter Babels, du Zwingherrin, wohl dem, der dir vergelten wird / All das, was du an uns verübt!

9 Благо ономе који узме и разбије децу твоју о камен.

Wohl dem, der deine jungen Kinder ergreift / Und sie am Felsen zerschmettert!