Књига о Јову 29
1 Још настави Јов беседу своју и рече:
És továbbá előadta Jób a példázatát és mondta:
2 О да бих био као пређашњих месеца, као оних дана кад ме Бог чуваше,
Vajha úgy volnék, mint a múltnak hónapjaiban, mint a napokban, mikor Isten megőrzött engem;
3 Кад светљаше свећом својом над главом мојом, и при виделу Његовом хођах по мраку,
mikor ragyogott fejem fölött a mécsese s világosságánál sötétben jártam!
4 Како бејах за младости своје, кад тајна Божија беше у шатору мом,
Mint a hogy voltam férfikorom napjaiban, midőn Isten meghittsége volt sátorom felett;
5 Кад још беше Свемогући са мном, и деца моја око мене,
midőn még velem volt a Mindenható, körülöttem gyermekeim;
6 Кад се траг мој обливаше маслом, и стена ми точаше уље потоцима,
midőn lépteim tejfölben fürödtek; s a szikla ontott mellettem olajpatakokat.
7 Кад излажах на врата кроз град, и на улици намештах себи столицу:
Midőn a kapuhoz mentem a városba, a piaczon választottam ülőhelyemet:
8 Младићи видећи ме уклањаху се, а старци устајаху и стајаху,
megláttak ifjak s elbújtak, aggastyánok fölkeltek, megállottak;
9 Кнезови престајаху говорити и метаху руку на уста своја,
vezérek visszatartották beszédjöket és kezüket tették szájukra;
10 Управитељи устезаху глас свој и језик им пријањаше за грло.
előkelőknek hangja elbújt és nyelvök inyökhöz tapadt.
11 Јер које ме ухо чујаше, називаше ме блаженим; и које ме око виђаше, сведочаше ми
Mert fül, mely hallott, boldognak mondott engem és szem, mely látott, tanúskodott mellettem.
12 Да избављам сиромаха који виче, и сироту и који нема никог да му помогне;
Mert megmentettem a szegényt, ki esedezett, és az árvát, kinek nem volt segítője.
13 Благослов оног који пропадаше долажаше на ме, и удовици срце распевах;
Bujdosónak áldása reám szállt és özvegynek szívét ujjongtattam.
14 У правду се облачих и она ми беше одело, као плашт и као венац беше ми суд мој.
Igazságot öltöttem fel s az felöltött engem, mint köpeny és süveg volt jogosságom.
15 Око бејах слепом и нога хромом.
Szeme voltam a vaknak és lába én a sántának;
16 Отац бејах убогима, и разбирах за распру за коју не знах.
apjuk én a szűkölködőknek, és annak, kit nem ismertem, pörét átkutattam.
17 И разбијах кутњаке неправеднику, и из зуба му истрзах грабеж.
Összetörtem a jogtalannak zápfogait, és fogai közül vetettem ki a ragadmányt.
18 Зато говорах: У свом ћу гнезду умрети, и биће ми дана као песка.
Mondtam: fészkemmel együtt fogok kimúlni s mint a főnix sokasítom napjaimat;
19 Корен мој пружаше се крај воде, роса биваше по сву ноћ на мојим гранама.
gyökerem nyitva van a víznek, és harmat időz gallyamon;
20 Слава моја подмлађиваше се у мене, и лук мој у руци мојој понављаше се.
dicsőségem szinte új nálam s íjam a kezemben megifjodik.
21 Слушаху ме и чекаху, и ћутаху на мој савет.
Rám hallgattak és várakoztak és csendben figyeltek tanácsomra.
22 После мојих речи нико не проговараше, тако их натапаше беседа моја.
Szavam után nem szóltak többet, rájuk cseppegett beszédem;
23 Јер ме чекаху као дажд, и уста своја отвараху као на позни дажд.
s mint esőre várakoztak: reám, és szájukat tátották tavaszi esőre.
24 Кад бих се насмејао на њих, не вероваху, и сјајност лица мог не разгоњаху.
Mosolyogtam rájuk, nem hitték; de arczom világosságát nem sötétítették el.
25 Кад бих отишао к њима, седах у зачеље, и бејах као цар у војсци, кад теши жалосне.
Választottam útjokat s fejtől ültem s ott időztem, mint király a csapatban mint a ki gyászolókat vigasztal.
