Књига проповедникова 8
1 Ко је као мудри? И ко зна шта значе ствари? Мудрост просветљује човеку лице, а тврдоћа лица његовог мења се.
Ho är som en vis? Och ho kan det uttyda? Menniskones vishet upplyser hennes ansigte; men den der oförvägen är, honom hatar man.
2 Ја ти кажем: извршуј заповест цареву, и то заклетве Божје ради.
Jag håller Konungens ord, och Guds ed.
3 Не буди брз да одеш испред њега; не стој у злој ствари, јер ће учинити шта год хоће.
Var icke för hastig till att gå ifrå hans ansigte, och blif icke i en ond sak; ty han gör hvad honom lyster.
4 Јер где је год реч царева онде је власт, и ко ће му рећи: Шта радиш?
I Konungens ord är magt, och ho kan säga till honom: Hvad gör du?
5 Ко извршује заповест, неће знати за зло, јер срце мудрога зна време и начин.
Den der budet håller, han skall intet ondt försöka; men ens vis mans hjerta vet tid och sätt.
6 Јер свачему има време и начин; али многа зла сналазе човека,
Ty hvart och ett anslag hafver sin tid och sätt; ty menniskones olycka är mycken med henne.
7 Што не зна шта ће бити; јер кад ће шта бити, ко ће му казати?
Ty hon vet icke hvad varit hafver; och ho kan säga henne, hvad varda skall?
8 Човек није властан над духом да би зауставио дух, нити има власти над даном смртним, нити има одбране у тој борби; ни безбожност не избавља оног у кога је.
En menniska hafver icke magt öfver andan, till att förmena andan; och hafver icke magt i dödsens tid, och varder icke lös gifven i stridene; och ett ogudaktigt väsende hjelper den ogudaktiga intet.
9 Све ово видех, и управих срце своје на све што се ради под сунцем. Кад влада човек над човеком на зло његово.
Allt det hafver jag sett, och gaf mitt hjerta till all verk, som ske under solene; en menniska råder understundom öfver den andra, sig till skada.
10 И тада видех безбожнике погребене, где се вратише; а који добро чињаху отидоше са светог места и бише заборављени у граду. И то је таштина.
Och der såg jag ogudaktiga, som begrafne voro; som gångit och vandrat hade i heligt rum, och voro förgätne i staden, att de så gjort hade; det är ock fåfängelighet.
11 Што нема одмах осуде за зло дело, зато срце синова људских кипи у њима да чине зло.
Efter det icke straxt går domen öfver onda gerningar, varder menniskones hjerta fullt till att göra ondt.
12 Нека грешник сто пута чини зло и одгађа му се, ја ипак знам да ће бити добро онима који се боје Бога, који се боје лица његова.
Om en syndare hundrade resor illa gör, och dock länge lefver, så vet jag likväl, att dem varder väl gångande, som Gud frukta, de som hans ansigte frukta.
13 А безбожнику неће бити добро, нити ће му се продужити дани, него ће бити као сен ономе који се не боји лица Божијег.
Ty dem ogudaktiga varder icke väl gångandes, och såsom en skugge skola de icke länge lefva, som icke Gud frukta.
14 Таштина је која бива на земљи што има праведника којима бива по делима безбожничким, а има безбожника којима бива по делима праведничким. Рекох: и то је таштина.
Det är en fåfängelighet, som sker uppå jordene. Någre äro rättfärdige, och dem går, såsom de hade de ogudaktigas gerningar gjort; och någre äro ogudaktige, och dem går, såsom de hade de rättfärdigas gerningar gjort. Jag sade: Det är ock fåfängelighet.
15 Зато ја хвалих весеље, јер нема ништа боље човеку под сунцем него да једе и пије и да се весели; и то му је од труда његовог за живота његовог, који му Бог да под сунцем.
Derföre prisade jag glädjena, att menniskan intet bättre hafver under solene, än äta och dricka, och vara glad; och sådant får hon af sitt arbete i sine lifsdagar, som Gud henne gifver under solene.
16 Кад управих срце своје да познам мудрост и видим шта се ради на земљи, те дању ни ноћу не долази човеку сан на очи.
Jag gaf mitt hjerta till att veta vishet, och till att skåda den vedermödo, som på jordene sker; att ock en hvarken dag eller natt får sömn i sin ögon.
17 Видех на свим делима Божијим да човек не може докучити оно што се ради под сунцем, око чега се труди човек тражећи, али не налази, и ако и мудрац каже да зна, ипак не може докучити.
Och jag såg all Guds verk; ty en menniska kan icke finna det verk, som under solene sker; och ju mer menniskan arbetar till att söka, ju mindre finner hon. Om hon än säger: Jag är vis, och vet det, så kan hon dock icke finnat.
