Књига проповедникова 1
1 Речи проповедника, сина Давидовог цара у Јерусалиму.
Detta är Predikarens ord, Davids sons, Konungs i Jerusalem.
2 Таштина над таштинама, вели проповедник, таштина над таштинама, све је таштина.
Allt är fåfängelighet, sade Predikaren; allt är icke annat än fåfängelighet.
3 Каква је корист човеку од свега труда његовог, којим се труди под сунцем?
Hvad hafver menniskan mer af alla sine mödo, som hon hafver under solene?
4 Нараштај један одлази и други долази, а земља стоји увек.
En slägt förgås, den andra kommer till; men jorden blifver evinnerliga.
5 Сунце излази и залази, и опет хити на место своје одакле излази.
Solen går upp, och går neder, och löper till sitt rum, att hon der igen uppgå skall.
6 Ветар иде на југ и обрће се, и у обртању свом враћа се.
Vädret går söder ut, och kommer norr igen, och åter på det rum igen, der det begynte.
7 Све реке теку у море, и море се не препуња; одакле теку реке, онамо се враћају да опет теку.
Alla floder löpa i hafvet, dock varder icke hafvet dess fullare; till det rum, der de utflyta, dit flyta de igen.
8 Све је мучно, да човек не може исказати; око се не може нагледати, нити се ухо може наслушати.
All ting är mödosam, så att ingen kan uttalat. Ögat ser sig aldrig mätt, och örat hörer sig aldrig mätt.
9 Шта је било то ће бити, шта се чинило то ће се чинити, и нема ништа ново под сунцем.
Hvad är det, som skedt är? Detsamma, som härefter ske skall. Hvad är det man gjort hafver? Detsamma, som man härefter ännu göra skall; och sker intet nytt under solene.
10 Има ли шта за шта би ко рекао: Види, то је ново? Већ је било за векова који су били пре нас.
Sker ock något, der man af sägs kan: Si, det är nytt? Ty det är ock förr skedt i de förra tider, som för oss varit hafva.
11 Не помиње се шта је пре било; ни оно што ће после бити неће се помињати у оних који ће после настати.
Man kommer intet ihåg, huru det tillförene gånget är, ej heller kommer man ihåg, hvad härefter kommer, när dem som tillkommande äro.
12 Ја проповедник бејах цар над Израиљем у Јерусалиму.
Jag, Predikare, var Konung öfver Israel i Jerusalem;
13 И управих срце своје да тражим и разберем мудрошћу све што бива под небом; тај мучни посао даде Бог синовима људским да се муче око њега.
Och gaf mitt hjerta till att visliga söka och ransaka allt det man gör under himmelen. Sådana usla mödo hafver Gud gifvit menniskors barn, att de sig deruti qvälja skola.
14 Видех све што бива под сунцем, и гле, све је таштина и мука духу.
Jag såg på allt det under solene sker, och si, det var allt fåfängelighet och jämmer.
15 Шта је криво не може се исправити, и недостаци не могу се избројати.
Krokot kan icke varda rätt; icke heller kunna bristerna varda räknade.
16 Ја рекох у срцу свом говорећи: Ево, ја постах велик, и претекох мудрошћу све који бише пре мене у Јерусалиму, и срце моје виде много мудрости и знања.
Jag sade i mitt hjerta: Si, jag är härlig vorden, och hafver mer vishet, än alla de som för mig varit hafva i Jerusalem, och mitt hjerta hafver mycket lärt och försökt.
17 И управих срце своје да познам мудрост и да познам безумље и лудост; па дознах да је и то мука духу.
Och gaf också mitt hjerta dertill, att jag måtte lära vishet, och dårskap, och klokhet; men jag förnam, att det är ock möda.
18 Јер где је много мудрости, много је бриге, и ко умножава знање умножава муку.
Ty der mycken vishet är, der är mycken grämelse; och den mycket försöker, han måste mycket lida.
