Књига проповедникова 1
1 Речи проповедника, сина Давидовог цара у Јерусалиму.
Dāvida dēla, Jeruzālemes ķēniņa, mācības vārdi.
2 Таштина над таштинама, вели проповедник, таштина над таштинама, све је таштина.
Niecība vien, saka tas mācītājs, niecība vien, viss ir niecība.
3 Каква је корист човеку од свега труда његовог, којим се труди под сунцем?
Kāds labums cilvēkam atlec no visa viņa grūta darba, ar ko viņš nodarbojās pasaulē.
4 Нараштај један одлази и други долази, а земља стоји увек.
Cits dzimums aiziet un cits dzimums nāk; bet zeme pastāv mūžīgi.
5 Сунце излази и залази, и опет хити на место своје одакле излази.
Saule lec un saule noiet un steidzās uz savu vietu, kur tā atkal uzlec.
6 Ветар иде на југ и обрће се, и у обртању свом враћа се.
Vējš iet pret dienasvidu un iet apkārt pret ziemeļa pusi; tas pūš visapkārt griezdamies un riņķī apgriežas atpakaļ.
7 Све реке теку у море, и море се не препуња; одакле теку реке, онамо се враћају да опет теку.
Visas upes ietek jūrā, tomēr jūra netop pilnāka. Tai vietā, no kurienes upes nāk, turp tās atkal atgriežas atpakaļ.
8 Све је мучно, да човек не може исказати; око се не може нагледати, нити се ухо може наслушати.
Visās lietās ir tik daudz grūtuma, ka neviens to nevar izteikt. Acīm nepietiek redzot, un ausīm nepietiek dzirdot.
9 Шта је било то ће бити, шта се чинило то ће се чинити, и нема ништа ново под сунцем.
Kas jau ir bijis, tas vēl būs; un kas jau ir darīts, tas vēl taps darīts; un it nekā jauna nav pasaulē.
10 Има ли шта за шта би ко рекао: Види, то је ново? Већ је било за векова који су били пре нас.
Vai ir kas, par ko varētu sacīt: redzi, tas ir jauns? Tas jau ilgi bijis vecos laikos, kas bijuši priekš mums.
11 Не помиње се шта је пре било; ни оно што ће после бити неће се помињати у оних који ће после настати.
Kas pagājis, netop pieminēts; un kas nāks, to arī nepieminēs tie, kas pēc tam būs.
12 Ја проповедник бејах цар над Израиљем у Јерусалиму.
Es, tas mācītājs, biju ķēniņš pār Israēli Jeruzālemē.
13 И управих срце своје да тражим и разберем мудрошћу све што бива под небом; тај мучни посао даде Бог синовима људским да се муче око њега.
Un apņēmos savā sirdī, ar gudrību izmeklēt un izdibināt visu, kas apakš debess notiek. Šo grūto pūliņu Dievs cilvēku bērniem ir uzlicis, lai ar to nopūlējās.
14 Видех све што бива под сунцем, и гле, све је таштина и мука духу.
Es uzlūkoju visus darbus, kas pasaulē notiek, un redzi, viss bija niecība un grābstīšanās pēc vēja.
15 Шта је криво не може се исправити, и недостаци не могу се избројати.
Kas līks, nevar palikt taisns; un kā nav, to nevar skaitīt.
16 Ја рекох у срцу свом говорећи: Ево, ја постах велик, и претекох мудрошћу све који бише пре мене у Јерусалиму, и срце моје виде много мудрости и знања.
Es runāju savā sirdī un sacīju: redzi, es gudrībā esmu augsti cēlies un pieņēmies vairāk nekā visi, kas priekš manis bijuši Jeruzālemē, un mana sirds ir redzējusi gudrības un zinības papilnam.
17 И управих срце своје да познам мудрост и да познам безумље и лудост; па дознах да је и то мука духу.
Un es apņēmos savā sirdī, atzīt gudrību un zinību, neprātību un ģeķību. Bet es samanīju, ka tā ir grābstīšanās pēc vēja.
18 Јер где је много мудрости, много је бриге, и ко умножава знање умножава муку.
Jo kur daudz gudrības, tur ir daudz grūtības, un jo vairāk atzīšanas, jo vairāk bēdu.
