1 Књига Самуилова 24
1 И кад се Саул врати одагнавши Филистеје, рекоше му говорећи: Ено Давида у пустињи енгадској.
And it came to pass when Saul returned from pursuing after the Philistines, that it was reported to him, saying, David [is] in the wilderness of Engaddi.
2 Тада узе Саул три хиљаде људи изабраних из свега Израиља, и отиде да тражи Давида и људе његове по врлетима где су дивокозе.
And he took with him three thousand men, chosen out of all Israel, and went to seek David and his men in front of Saddaeem.
3 И дође к торовима овчијим украј пута где беше пећина; и Саул уђе у њу рад себе; а Давид и његови људи сеђаху у крају у пећини.
And he came to the flocks of sheep that were by the way, and there was a cave there; and Saul went in to make preparation, and David and his men were sitting in the inner part of the cave.
4 И рекоше Давиду људи његови: Ево дана, за који ти рече Господ: Ево ја ти предајем непријатеља твог у руке да учиниш шта ти је воља. И Давид уста, те полако одсече скут од плашта Сауловог.
And the men of David said to him, Behold, this [is] the day of which the Lord spoke to thee, that he would deliver thine enemy into thy hands; and thou shalt do to him as [it is] good in thy sight. So David arose and cut off the skirt of Saul's garment secretly.
5 А после задрхта срце Давиду што одсече скут Саулу.
And it came to pass after this that David's heart smote him, because he had cut off the skirt of his garment.
6 И рече својим људима: Не дао Бог да то учиним господару свом, помазанику Господњем, да подигнем руку своју на њ. Јер је помазаник Господњи.
And David said to his men, The Lord forbid it me, that I should do this ting to my lord the anointed of the Lord, to lift my hand against him; for he is the anointed of the Lord.
7 И одврати речима Давид људе своје и не даде им да устану на Саула. И Саул изашав из пећине пође својим путем.
So David persuaded his men by [his] words, and did not suffer them to arise and slay Saul: and Saul arose and went his way.
8 Потом Давид уста, и изашав из пећине стаде викати за Саулом говорећи: Царе господине! А Саул се обазре, а Давид се сави лицем до земље и поклони се.
And David rose up [and went] after him out of the cave: and David cried after Saul, saying, [My] lord, [O] king! and Saul looked behind him, and David bowed with his face to the ground, and did obeisance to him.
9 И рече Давид Саулу: Зашто слушаш шта ти кажу људи који говоре: Ето Давид тражи зло твоје?
And David said to Saul, Why dost thou hearken to the words of the people, saying, Behold, David seeks thy life?
10 Ево, данас видеше очи твоје да те је Господ био предао данас у моје руке у овој пећини, и рекоше ми да те убијем: али те поштедех, и рекох: Нећу дигнути руку своју на господара свог, јер је помазаник Господњи.
Behold, thine eyes have seen this day how that the Lord has delivered thee this day into my hands in the cave; and I would not slay thee, but spared thee, and said, I will not lift up my hand against my lord, for he is the Lord's anointed.
11 Ево, оче мој, ево види скут од плашта свог у мојој руци: одсекох скут од плашта твог, а тебе не убих; познај и види да нема зла ни неправде у руци мојој, и да ти нисам згрешио; а ти вребаш душу моју да је узмеш.
And behold, the skirt of thy mantle [is] in my hand, I cut off the skirt, and did not slay thee: know then and see to-day, there is no evil in my hand, nor impiety, nor rebellion; and I have not sinned against thee, yet thou layest snares for my soul to take it.
12 Господ нека суди између мене и тебе, и нека ме освети од тебе; али рука се моја неће подигнути на те.
The Lord judge between me and thee, and the Lord requite thee on thyself: but my hand shall not be upon thee.
13 Како каже стара прича: Од безбожних излази безбожност; зато се рука моја неће подигнути на те.
As the old proverb says, Transgression will proceed from the wicked ones: but my hand shall not be upon thee.
14 За ким је изашао цар Израиљев? Кога гониш, мртвог пса, буву једну.
And now after whom dost thou come forth, O king of Israel? After whom dost thou pursue? After a dead dog, and after a flea?
15 Господ нека буде судија, и нека расуди између мене и тебе; Он нека види и расправи моју парницу и избави ме из руке твоје.
The Lord be judge and umpire between me and thee, the Lord look upon and judge my cause, and rescue me out of thy hand.
16 А кад изговори Давид ове речи Саулу, рече Саул: Је ли то твој глас, сине Давиде? И подигавши Саул глас свој заплака.
And it came to pass when David had finished speaking these words to Saul, that Saul said, [Is] this thy voice, Son David? And Saul lifted up his voice, and wept.
17 И рече Давиду: Правији си од мене, јер си ми вратио добро за зло које сам ја теби учинио.
And Saul said to David, Thou [art] more righteous that I, for thou hast recompensed me good, but I have recompensed thee evil.
18 И данас си ми показао да ми добро чиниш; јер ме Господ даде теби у руке, а ти ме опет не уби.
And thou hast told me to-day what good thou hast done me, how the Lord shut me up into thy hands to-day, and thou didst not slay me.
19 И ко би нашавши непријатеља свог пустио га да иде добрим путем? Господ нека ти врати добро за ово што си ми учинио данас.
And if any one should find his enemy in distress, and should send him forth in a good way, then the Lord will reward him good, as thou has done this day.
20 И сада, ево, знам да ћеш зацело бити цар, и јако ће бити у твојој руци царство Израиљево.
And now, behold, I know that thou shalt surely reign, and the kingdom of Israel shall be established in thy hand.
21 Зато ми се сада закуни Господом да нећеш истребити семе моје после мене, ни име моје затрти у дому оца мог.
Now then swear to me by the Lord, that thou wilt not destroy my seed after me, that thou wilt not blot out my name from the house of my father.
22 И закле се Давид Саулу; и Саул отиде кући својој, а Давид и људи његови отидоше на тврдо место.
So David swore to Saul: and Saul departed to his place, and David and his men went up to the strong-hold of Messera.
