Job 37
1 Super hoc expavit cor meum, et emotum est de loco suo.
И од тога дрхће срце моје, и одскаче са свог места.
2 Audite auditionem in terrore vocis eius, et sonum de ore illius procedentem.
Слушајте добро громовни глас Његов и говор што излази из уста Његових.
3 Subter omnes caelos ipse considerat, et lumen illius super terminos terrae.
Под сва небеса пушта га, и светлост своју до крајева земаљских.
4 Post eum rugiet sonitus, tonabit voce magnitudinis suae, et non investigabitur, cum audita fuerit vox eius.
За њом риче гром, грми гласом величанства свог, нити шта одгађа кад се чује глас Његов.
5 Tonabit Deus in voce sua mirabiliter, qui facit magna et inscrutabilia.
Дивно Бог грми гласом својим, чини ствари велике, да их не можемо разумети.
6 Qui praecipit nivi ut descendat in terram, et hiemis pluviis, et imbri fortitudinis suae.
Говори снегу: Падни на земљу; и дажду ситном и дажду силном.
7 Qui in manu omnium hominum signat, ut noverint singuli opera sua.
Запечаћава руку сваком човеку, да позна све посленике своје.
8 Ingredietur bestia latibulum, et in antro suo morabitur.
Тада звер улази у јаму, и остаје на својој ложи.
9 Ab interioribus austri egredietur tempestas, et ab Arcturo frigus.
С југа долази олуја, и са севера зима.
10 Flante Deo concrescit gelu, et rursum latissimae funduntur aquae.
Од дихања Божијег постаје лед, и широке воде стискају се.
11 Frumentum desiderat nubes, et nubes spargunt lumen suum.
И да се натапа земља, натерује облак, и расипа облак светлошћу својом.
12 Quae lustrant per circuitum, quocumque eas voluntas gubernantis duxerit, ad omne quod praeceperit illis super faciem orbis terrarum:
И он се обрће и тамо и амо по вољи Његовој да чини све што му заповеди по васиљеној.
13 Sive in una tribu, sive in terra sua, sive in quocumque loco misericordiae suae eas iusserit inveniri.
Чини да се нађе или за кар или за земљу или за доброчинство.
14 Ausculta haec Iob: sta, et considera mirabilia Dei.
Чуј то, Јове, стани и гледај чудеса Божија.
15 Numquid scis quando praeceperit Deus pluviis, ut ostenderent lucem nubium eius?
Знаш ли како их Он уређује и како сија светлошћу из облака свог?
16 Numquid nosti semitas nubium magnas, et perfectas scientias?
Знаш ли како висе облаци? Знаш ли чудеса Оног који је савршен у сваком знању?
17 Nonne vestimenta tua calida sunt, cum perflata fuerit terra Austro?
Како ти се хаљине угреју кад умири земљу с југа?
18 Tu forsitan cum eo fabricatus es caelos, qui solidissimi quasi aere fusi sunt.
Јеси ли ти с Њим разапињао небеса, која стоје тврдо као саливено огледало?
19 Ostende nobis quid dicamus illi: nos quippe involvimur tenebris.
Научи нас шта ћемо Му рећи; не можемо од таме говорити по реду.
20 Quis narrabit ei quae loquor? etiam si locutus fuerit homo, devorabitur.
Хоће ли Му ко приповедити шта бих ја говорио? Ако ли би ко говорио, заиста, био бих прождрт.
21 At nunc non vident lucem: subito aer cogetur in nubes, et ventus transiens fugabit eas.
Али сада не могу људи гледати у светлост кад сјаји на небу, пошто ветар прође и очисти га;
22 Ab Aquilone aurum venit, et ad Deum formidolosa laudatio.
Са севера долази као злато; али је у Богу страшнија слава.
23 Digne eum invenire non possumus: magnus fortitudine, et iudicio, et iustitia et enarrari non potest.
Свемогућ је, не можемо Га стигнути; велике је силе, али судом и великом правдом никога не мучи.
24 Ideo timebunt eum viri, et non audebunt contemplari omnes, qui sibi videntur esse sapientes.
Зато Га се боје људи: Не може Га видети никакав мудрац.
