Job 16
1 Respondens autem Iob, dixit:
А Јов одговори и рече:
2 Audivi frequenter talia, consolatores onerosi omnes vos estis.
Слушао сам много таквих ствари; сви сте досадни тешиоци.
3 Numquid habebunt finem verba ventosa? aut aliquid tibi molestum est si loquaris?
Хоће ли бити крај празним речима? Или шта те тера да тако одговараш?
4 Poteram et ego similia vestri loqui: atque utinam esset anima vestra pro anima mea: Consolarer et ego vos sermonibus, et moverem caput meum super vos:
И ја бих могао говорити као ви, да сте на мом месту, гомилати на вас речи и махати главом на вас,
5 Roborarem vos ore meo: et moverem labia mea, quasi parcens vobis.
Могао бих вас храбрити устима својим, и мицање усана мојих олакшало би бол ваш.
6 Sed quid agam? Si locutus fuero, non quiescet dolor meus: et si tacuero, non recedet a me.
Ако говорим, неће одахнути бол мој; ако ли престанем, хоће ли отићи од мене?
7 Nunc autem oppressit me dolor meus, et in nihilum redacti sunt omnes artus mei.
А сада ме је уморио; опустошио си сав збор мој.
8 Rugæ meæ testimonium dicunt contra me, et suscitatur falsiloquus adversus faciem meam contradicens mihi.
Навукао си на ме мрштине за сведочанство; и моја мрша подиже се на ме, и сведочи ми у очи.
9 Collegit furorem suum in me, et comminans mihi, infremuit contra me dentibus suis: hostis meus terribilibus oculis me intuitus est.
Гнев Његов растрже ме, ненавиди ме, шкргуће зубима на ме, поставши ми непријатељ сева очима својим на ме.
10 Aperuerunt super me ora sua, et exprobrantes percusserunt maxillam meam, saciati sunt pœnis meis.
Разваљују на ме уста своја, срамотно ме бију по образима, скупљају се на ме.
11 Conclusit me Deus apud iniquum, et manibus impiorum me tradidit.
Предао ме је Бог неправеднику, и у руке безбожницима бацио ме.
12 Ego ille quondam opulentus repente contritus sum: tenuit cervicem meam, confregit me, et posuit me sibi quasi in signum.
Бејах миран и затре ме, и ухвативши ме за врат смрска ме и метну ме себи за белегу.
13 Circumdedit me lanceis suis, convulneravit lumbos meos, non pepercit, et effudit in terra viscera mea.
Опколише ме Његови стрелци, цепа ми бубреге немилице, просипа на земљу жуч моју.
14 Concidit me vulnere super vulnus, irruit in me quasi gigas.
Задаје ми ране на ране, и удара на ме као јунак.
15 Saccum consui super cutem meam, et operui cinere carnem meam.
Сашио сам кострет по кожи својој, и уваљао сам у прах славу своју.
16 Facies mea intumuit a fletu, et palpebræ meæ caligaverunt.
Лице је моје подбуло од плача, на веђама је мојим смртни сен;
17 Hæc passus sum absque iniquitate manus meæ, cum haberem mundas ad Deum preces.
Премда нема неправде у рукама мојим, и молитва је моја чиста.
18 Terra ne operias sanguinem meum, neque inveniat in te locum latendi clamor meus.
Земљо, не криј крв што сам пролио, и нека нема места викању мом.
19 Ecce enim in cælo testis meus, et conscius meus in excelsis.
И сада ето је на небу сведок мој, сведок је мој на висини.
20 Verbosi amivi mei: ad Deum stillat oculus meus.
Пријатељи се моји подругују мном; око моје рони сузе Богу.
21 Atque utinam sic iudicaretur vir cum Deo, quomodo iudicatur filius hominis cum collega suo.
О да би се човек могао правдати с Богом, као син човечији с пријатељем својим!
22 Ecce enim breves anni transeunt, et semitam, per quam non revertar, ambulo.
Јер године избројане навршују се, и полазим путем одакле се нећу вратити.
