Ecclesiastes 7
1 Melius est nomen bonum, quam unguenta pretiosa: et dies mortis die nativitatis.
Боље је име него добро уље, и дан смртни него дан у који се ко роди.
2 Melius est ire ad domum luctus, quam ad domum convivii: in illa enim finis cunctorum admonetur hominum, et vivens cogitat quid futurum sit.
Боље је ићи у кућу где је жалост него где је гозба, јер је онде крај сваког човека, и ко је жив, слаже у срце своје.
3 Melior est ira risu: quia per tristitiam vultus, corrigitur animus delinquentis.
Боља је жалост него смех, јер кад је лице невесело, срце постаје боље.
4 Cor sapientium ubi tristitia est, et cor stultorum ubi lætitia.
Срце је мудрих људи у кући где је жалост, а срце безумних у кући где је весеље.
5 Melius est a sapiente corripi, quam stultorum adulatione decipi.
Боље је слушати карање мудрога него да ко слуша песму безумних.
6 quia sicut sonitus spinarum ardentium sub olla, sic risus stulti: sed et hoc vanitas.
Јер као што прашти трње под лонцем, такав је смех безумников; и то је таштина.
7 Calumnia conturbat sapientem, et perdet robur cordis illius.
Насиље обезумљује мудрога, и поклон изопачује срце.
8 Melior est finis orationis, quam principium. Melior est patiens arrogante.
Бољи је крај ствари него почетак јој; бољи је ко је стрпљивог духа неголи ко је поноситог духа.
9 Ne sis velox ad irascendum: quia ira in sinu stulti requiescit.
Не буди нагао у духу свом на гнев, јер гнев почива у недрима безумних.
10 Ne dicas: Quid putas causæ est quod priora tempora meliora fuere quam nunc sunt? stulta enim est huiuscemodi interrogatio.
Не говори: Шта је то, те су пређашњи дани били бољи од ових? Јер не би било мудро да за то питаш.
11 Utilior est sapientia cum divitiis, et magis prodest videntibus solem.
Добра је мудрост с имањем, и корисна је онима који виде сунце.
12 Sicut enim protegit sapientia, sic protegit pecunia. hoc autem plus habet eruditio et sapientia, quod vitam tribuunt possessori suo.
Јер је мудрост заклон, и новци су заклон; али је претежније знање мудрости тим што даје живот ономе ко је има.
13 Considera opera Dei, quod nemo possit corrigere quem ille despexerit.
Погледај дело Божије; јер ко може исправити шта Он искриви?
14 In die bona fruere bonis, et malam diem præcave. sicut enim hanc, sic et illam fecit Deus, ut non inveniat homo contra eum iustas querimonias.
У добро време уживај добро, а у зло време гледај, јер је Бог створио једно према другом за то да човек не зна шта ће бити.
15 Hæc quoque vidi in diebus vanitatis meæ: Iustus perit in iustitia sua, et impius multo vivit tempore in malitia sua.
Свашта видех за времена таштине своје: праведника који пропада у правди својој, и безбожника који дуго живи у својој злоћи.
16 Noli esse iustus multum: neque plus sapias quam necesse est, ne obstupescas.
Не буди сувише праведан ни сувише мудар; зашто би себе упропастио?
17 Ne impie agas multum: et noli esse stultus, ne moriaris in tempore non tuo.
Не буди сувише безбожан ни луд; зашто би умро пре времена?
18 Bonum est te sustentare iustum, sed et ab illo ne subtrahas manum tuam: quia qui timet Deum, nihil negligit.
Добро је да држиш једно, а друго да не пушташ из руке; јер ко се боји Бога избавиће се од свега.
19 Sapientia confortavit sapientem super decem principes civitatis.
Мудрост крепи човека више него десет кнезова који су у граду.
20 Non est enim homo iustus in terra, qui faciat bonum, et non peccet.
Доиста нема човека праведног на земљи који твори добро и не греши.
21 Sed et cunctis sermonibus, qui dicuntur, ne accomodes cor tuum: ne forte audias servum tuum maledicentem tibi.
Не узимај на ум свашта што се говори, ако би и слугу свог чуо где те псује;
22 scit enim conscientia tua, quia et tu crebro maledixisti aliis.
Јер срце твоје зна да си и ти више пута псовао друге.
23 Cuncta tentavi in sapientia. Dixi: Sapiens efficiar: et ipsa longius recessit a me
Све то огледах мудрошћу и рекох: Бићу мудар; али мудрост беше далеко од мене.
24 multo magis quam erat: et alta profunditas, quis inveniet eam?
Шта је тако далеко и врло дубоко, ко ће наћи?
25 Lustravi universa animo meo, ut scirem, et considerarem, et quærerem sapientiam, et rationem: et ut cognoscerem impietatem stulti, et errorem imprudentium:
Окретох се срцем својим да познам и извидим и изнађем мудрост и разум, и да познам безбожност лудости и лудост безумља.
26 et inveni amariorem morte mulierem, quæ laqueus venatorum est, et sagena cor eius, vincula sunt manus illius. qui placet Deo, effugiet illam: qui autem peccator est, capietur ab illa.
И нађох да је горча од смрти жена којој је срце мрежа и пругло, којој су руке окови; ко је мио Богу, сачуваће се од ње, а грешника ће ухватити она.
27 Ecce hoc inveni, dixit Ecclesiastes, unum et alterum, ut invenirem rationem,
Гле, то нађох, вели проповедник, једно према другом, тражећи да разумем.
28 quam adhuc quærit anima mea, et non inveni. Virum de mille unum reperi, mulierem ex omnibus non inveni.
Још тражи душа моја, али не нађох. Човека једног у хиљаде нађох, али жене међу свима не нађох.
29 Solummodo hoc inveni, quod fecerit Deus hominem rectum, et ipse se infinitis miscuerit quæstionibus. Quis talis ut sapiens est? et quis cognovit solutionem verbi?
Само, гле, ово нађох: да је Бог створио човека доброг; а они траже свакојаке помисли.
