Job 31

1 Ich habe einen Bund gemacht mit meinen Augen, daß ich nicht achtete auf eine Jungfrau.

Веру учиних са очима својим, па како бих погледао на девојку?

2 Was gibt mir aber Gott zu Lohn von oben? und was für ein Erbe der Allmächtige von der Höhe?

Јер какав је део од Бога одозго? И какво наследство од Свемогућег с висине?

3 Sollte nicht billiger der Ungerechte solch Unglück haben, und ein Übeltäter so verstoßen werden?

Није ли погибао неваљалом и чудо онима који чине безакоње?

4 Siehet er nicht meine Wege und zählet alle meine Gänge?

Не виде ли Он путеве моје, и све кораке моје не броји ли?

5 Hab ich gewandelt in Eitelkeit? oder hat mein Fuß geeilet zum Betrug?

Ако ходих с лажју или ако похита нога моја на превару,

6 So wäge man mich auf rechter Waage, so wird Gott erfahren meine Frömmigkeit.

Нека ме измери на мерилима правим, и нека Бог позна доброту моју.

7 Hat mein Gang gewichen aus dem Wege und mein Herz meinen Augen nachgefolget, und ist etwas in meinen Händen beklebet,

Ако су кораци моји зашли с пута, и ако је за очима мојим пошло срце моје, и за руке моје прионуло шта год,

8 so müsse ich säen, und ein anderer fresse es, und mein Geschlecht müsse ausgewurzelt werden.

Нека ја сејем а други једе, и нека се искорене изданци моји.

9 Hat sich mein Herz lassen reizen zum Weibe, und habe an meines Nächsten Tür gelauert,

Ако се занело срце моје за којом женом, и ако сам вребао на вратима ближњег свог,

10 so müsse mein Weib von einem andern geschändet werden, und andere müssen sie beschlafen.

Нека другом меље жена моја, и нека се други над њом повијају.

11 Denn das ist ein Laster und eine Missetat für die Richter.

Јер је то грдило и безакоње за судије.

12 Denn das wäre ein Feuer, das bis ins Verderben verzehrete und all mein Einkommen auswurzelte.

Јер би то био огањ који би прождирао до уништења, и сву би моју летину искоренио.

13 Hab ich verachtet das Recht meines Knechts oder meiner Magd, wenn sie eine Sache wider mich hatten,

Ако нисам хтео доћи на суд са слугом својим или са слушкињом својом, кад би се тужили на мене;

14 was wollte ich tun, wenn Gott sich aufmachte, und was würde ich antworten, wenn er heimsuchte?

Јер шта бих чинио кад би се Бог подигао, и кад би потражио, шта бих Му одговорио?

15 Hat ihn nicht auch der gemacht, der mich in Mutterleibe machte, und hat ihn im Leibe ebensowohl bereitet?

Који је мене створио у утроби, није ли створио и њега? Није ли нас Он исти саздао у материци?

16 Hab ich den Dürftigen ihre Begierde versagt und die Augen der Witwen lassen verschmachten?

Ако сам одбио сиромасима жељу њихову, и очи удовици замутио,

17 Hab ich meinen Bissen allein gegessen, und nicht der Waise auch davon gegessen?

И ако сам залогај свој сам јео, а није га јела и сирота,

18 Denn ich habe mich von Jugend auf gehalten wie ein Vater; und von meiner Mutter Leibe an hab ich gerne getröstet.

Јер је од младости моје расла са мном као код оца, и од утробе матере своје водао сам је;

19 Hab ich jemand sehen umkommen, daß er kein Kleid hatte, und den Armen ohne Decke gehen lassen?

Ако сам гледао кога где гине немајући хаљине, и сиромаха где се нема чиме покрити,

20 Haben mich nicht gesegnet seine Seiten, da er von den Fellen meiner Lämmer erwärmet ward?

Ако ме нису благосиљала бедра његова што се руном оваца мојих утоплио,

21 Hab ich meine Hand an den Waisen gelegt, weil ich mich sah im Tor Macht zu helfen haben,

Ако сам измахнуо руком на сироту, кад видех на вратима помоћ своју,

22 so falle meine Schulter von der Achsel, und mein Arm breche von der Röhre.

Нека ми испадне раме из плећа, и рука моја нека се откине из зглоба.

23 Denn ich fürchte Gott, wie einen Unfall über mich, und könnte seine Last nicht ertragen.

Јер сам се бојао погибли од Бога, ког величанству не бих одолео.

24 Hab ich das Gold zu meiner Zuversicht gestellet und zu dem Goldklumpen gesagt: Mein Trost?

Ако сам полагао на злато надање своје, или чистом злату говорио: Узданицо моја!

25 Hab ich mich gefreuet, daß ich groß Gut hatte und meine Hand allerlei erworben hatte?

Ако сам се веселио што ми је имање велико и што много стиче рука моја,

26 Hab ich das Licht angesehen, wenn es helle leuchtete, und den Mond, wenn er voll ging?

Ако сам гледао на сунце, кад сјаје, и на месец кад поносито ходи,

27 Hat sich mein Herz heimlich bereden lassen, daß meine Hand meinen Mund küsse?

И срце се моје потајно преварило и руку моју пољубила уста моја,

28 Welches ist auch eine Missetat für die Richter; denn damit hätte ich verleugnet Gott von oben.

И то би било безакоње за судије, јер бих се одрекао Бога озго;

29 Hab ich mich gefreuet, wenn's meinem Feinde übel ging, und habe mich erhoben, daß ihn Unglück betreten hatte?

Ако сам се радовао несрећи ненавидника свог, и ако сам заиграо када га је зло задесило,

30 Denn ich ließ meinen Mund nicht sündigen, daß er wünschte einen Fluch seiner Seele.

Јер не дадох језику свом да греши тражећи душу његову с проклињањем;

31 Haben nicht die Männer in meiner Hütte müssen sagen: O wollte Gott, daß wir von seinem Fleisch nicht gesättiget würden!

Ако не говораху домашњи моји: Ко би нам дао месо његово? Не можемо се ни најести;

32 Draußen mußte der Gast nicht bleiben, sondern meine Tür tat ich dem Wanderer auf.

Странац није ноћивао напољу; врата своја отварао сам путнику;

33 Hab ich meine Schalkheit wie ein Mensch gedeckt, daß ich heimlich meine Missetat verbärge?

Ако сам, као што чине људи, тајио преступе своје и крио своје безакоње у својим недрима,

34 Hab ich mir grauen lassen vor der großen Menge, und hat die Verachtung der Freundschaften mich abgeschreckt? Ich blieb stille und ging nicht zur Tür aus.

Ако сам и могао плашити велико мноштво, ипак од најмањег у дому беше ме страх; зато ћутах и не одлажах од врата.

35 Wer gibt mir einen Verhörer, daß meine Begierde der Allmächtige erhöre, daß jemand ein Buch schriebe von meiner Sache?

О да бих имао кога да ме саслуша! Гле, жеља је моја да ми Свемогући одговори и супарник мој да ми напише књигу.

36 So wollt ich's auf meine Achseln nehmen und mir wie eine Krone umbinden.

Носио бих је на рамену свом, везао бих је себи као венац,

37 Ich wollte die Zahl meiner Gänge ansagen und wie ein Fürst wollte ich sie darbringen.

Број корака својих казао бих Му, као кнез приступио бих к Њему.

38 Wird mein Land wider mich schreien und miteinander seine Furchen weinen;

Ако је на ме викала моја земља, и бразде њене плакале,

39 hab ich seine Früchte unbezahlt gegessen und das Leben der Ackerleute sauer gemacht,

Ако сам јео род њен без новаца и досађивао души господара њених,

40 so wachsen mir Disteln für Weizen und Dornen für Gerste. Die Worte Hiobs haben ein Ende.

Место пшенице нека ми рађа трње, и место јечма кукољ. Свршише се речи Јовове.