Job 9
1 Job prit la parole et dit:
А Јов одговори и рече:
2 Je sais bien qu’il en est ainsi; Comment l’homme serait-il juste devant Dieu?
Заиста, знам да је тако; јер како би могао човек бити прав пред Богом?
3 S’il voulait contester avec lui, Sur mille choses il ne pourrait répondre à une seule.
Ако би се хтео прети с Њим, не би Му могао одговорити од хиљаде на једну.
4 A lui la sagesse et la toute-puissance: Qui lui résisterait impunément?
Мудар је срцем и јак снагом; ко се је опро Њему и био срећан?
5 Il transporte soudain les montagnes, Il les renverse dans sa colère.
Он премешта горе, да нико и не опази; превраћа их у гневу свом;
6 Il secoue la terre sur sa base, Et ses colonnes sont ébranlées.
Он креће земљу с места њеног да јој се ступови дрмају;
7 Il commande au soleil, et le soleil ne paraît pas; Il met un sceau sur les étoiles.
Он кад запрети сунцу, не излази; Он запечаћава звезде;
8 Seul, il étend les cieux, Il marche sur les hauteurs de la mer.
Он разапиње небо сам, и гази по валима морским;
9 Il a créé la Grande Ourse, l’Orion et les Pléiades, Et les étoiles des régions australes.
Он је начинио звезде кола и штапе и влашиће и друге југу у дну;
10 Il fait des choses grandes et insondables, Des merveilles sans nombre.
Он чини ствари велике и неиспитиве и дивне, којима нема броја.
11 Voici, il passe près de moi, et je ne le vois pas, Il s’en va, et je ne l’aperçois pas.
Гле, иде мимо мене, а ја не видим; прође, а ја га не опазим.
12 S’il enlève, qui s’y opposera? Qui lui dira: Que fais-tu?
Гле, кад ухвати, ко ће Га нагнати да врати? Ко ће Му казати: Шта радиш?
13 Dieu ne retire point sa colère; Sous lui s’inclinent les appuis de l’orgueil.
Бог не устеже гнева свог, падају пода Њ охоли помоћници.
14 Et moi, comment lui répondre? Quelles paroles choisir?
А како би Му ја одговарао и бирао речи против Њега?
15 Quand je serais juste, je ne répondrais pas; Je ne puis qu’implorer mon juge.
Да сам и прав, нећу Му се одговорити, ваља да се молим судији свом.
16 Et quand il m’exaucerait, si je l’invoque, Je ne croirais pas qu’il eût écouté ma voix,
Да Га зовем и да ми се одзове, још не могу веровати да је чуо глас мој.
17 Lui qui m’assaille comme par une tempête, Qui multiplie sans raison mes blessures,
Јер ме је вихором сатро и задао ми много рана низашта.
18 Qui ne me laisse pas respirer, Qui me rassasie d’amertume.
Не да ми да одахнем, него ме сити горчинама.
19 Recourir à la force? Il est tout-puissant. A la justice? Qui me fera comparaître?
Ако је на силу, гле, Он је најсилнији; ако на суд, ко ће ми сведочити?
20 Suis-je juste, ma bouche me condamnera; Suis-je innocent, il me déclarera coupable.
Да се правдам, моја ће ме уста осудити; да сам добар, показаће да сам неваљао.
21 Innocent! Je le suis; mais je ne tiens pas à la vie, Je méprise mon existence.
Ако сам добар, нећу знати за то; омрзао ми је живот мој.
22 Qu’importe après tout? Car, j’ose le dire, Il détruit l’innocent comme le coupable.
Свеједно је; зато рекох: и доброг и безбожног Он потире.
23 Si du moins le fléau donnait soudain la mort!… Mais il se rit des épreuves de l’innocent.
Кад би још убио бич наједанпут! Али се смеје искушавању правих.
24 La terre est livrée aux mains de l’impie; Il voile la face des juges. Si ce n’est pas lui, qui est-ce donc?
Земља се даје у руке безбожнику; лице судија њених заклања; ако не Он, да ко?
25 Mes jours sont plus rapides qu’un courrier; Ils fuient sans avoir vu le bonheur;
Али дани моји бише бржи од гласника; побегоше, не видеше добра.
26 Ils passent comme les navires de jonc, Comme l’aigle qui fond sur sa proie.
Прођоше као брзе лађе, као орао кад лети за храну.
27 Si je dis: Je veux oublier mes souffrances, Laisser ma tristesse, reprendre courage,
Ако кажем: Заборавићу тужњаву своју, оставићу гнев свој и окрепићу се;
28 Je suis effrayé de toutes mes douleurs. Je sais que tu ne me tiendras pas pour innocent.
Страх ме је од свих мука мојих, знам да ме нећеш оправдати.
29 Je serai jugé coupable; Pourquoi me fatiguer en vain?
Бићу крив; зашто бих се мучио узалуд?
30 Quand je me laverais dans la neige, Quand je purifierais mes mains avec du savon,
Да се измијем водом снежницом, и да очистим сапуном руке своје,
31 Tu me plongerais dans la fange, Et mes vêtements m’auraient en horreur.
Тада ћеш ме замочити у јаму да се гаде на ме моје хаљине.
32 Il n’est pas un homme comme moi, pour que je lui réponde, Pour que nous allions ensemble en justice.
Јер није човек као ја да Му одговарам, да идем с Њим на суд;
33 Il n’y a pas entre nous d’arbitre, Qui pose sa main sur nous deux.
Нити има међу нама кмета да би ставио руку своју међу нас двојицу.
34 Qu’il retire sa verge de dessus moi, Que ses terreurs ne me troublent plus;
Нека одмакне од мене прут свој, и страх Његов нека ме не страши;
35 Alors je parlerai et je ne le craindrai pas. Autrement, je ne suis point à moi-même.
Тада ћу говорити, и нећу Га се бојати; јер овако не знам за себе.
