Psalms 88
1 O LORD God of my salvation, I have cried day and night before thee:
Господе Боже, Спаситељу мој, дању вичем и ноћу пред Тобом.
2 Let my prayer come before thee: incline thine ear unto my cry;
Нек изађе преда Те молитва моја, пригни ухо своје к јауку мом;
Јер је душа моја пуна јада, и живот се мој примаче паклу. (Sheol h7585)
4 I am counted with them that go down into the pit: I am as a man that hath no strength:
Изједначих се с онима који у гроб одлазе, постадох као човек без силе,
5 Free among the dead, like the slain that lie in the grave, whom thou rememberest no more: and they are cut off from thy hand.
Као међу мртве бачен, као убијени, који леже у гробу, којих се више не сећаш, и који су од руке Твоје далеко.
6 Thou hast laid me in the lowest pit, in darkness, in the deeps.
Метнуо си ме у јаму најдоњу, у таму, у бездану.
7 Thy wrath lieth hard upon me, and thou hast afflicted me with all thy waves. (Selah)
Отежа ми гнев Твој, и свима валима својим удараш ме.
8 Thou hast put away mine acquaintance far from me; thou hast made me an abomination unto them: I am shut up, and I cannot come forth.
Удаљио си од мене познанике моје, њима си ме омразио; затворен сам, и не могу изаћи.
9 Mine eye mourneth by reason of affliction: Lord, I have called daily upon thee, I have stretched out my hands unto thee.
Око моје усахну од јада, вичем Те, Господе, сав дан, пружам к Теби руке своје.
10 Wilt thou shew wonders to the dead? shall the dead arise and praise thee? (Selah)
Еда ли ћеш на мртвима чинити чудеса? Или ће мртви устати и Тебе славити?
11 Shall thy lovingkindness be declared in the grave? or thy faithfulness in destruction?
Еда ли ће се у гробу приповедати милост Твоја, и истина Твоја у труљењу?
12 Shall thy wonders be known in the dark? and thy righteousness in the land of forgetfulness?
Еда ли ће у тами познати чудеса Твоја, и правду Твоју где се све заборавља?
13 But unto thee have I cried, O Lord; and in the morning shall my prayer prevent thee.
Али ја, Господе, к Теби вичем, и јутром молитва моја срета Те.
14 Lord, why castest thou off my soul? why hidest thou thy face from me?
Зашто, Господе, одбацујеш душу моју, и одвраћаш лице своје од мене?
15 I am afflicted and ready to die from my youth up: while I suffer thy terrors I am distracted.
Мучим се и издишем од удараца, подносим страхоте Твоје, без надања сам.
16 Thy fierce wrath goeth over me; thy terrors have cut me off.
Гнев Твој стиже ме, страхоте Твоје раздиру ме.
17 They came round about me daily like water; they compassed me about together.
Оптечу ме сваки дан као вода, стежу ме одсвуда.
18 Lover and friend hast thou put far from me, and mine acquaintance into darkness.
Удаљио си од мене друга и пријатеља; познаници моји сакрили су се у мрак.
