Psalms 139
1 O LORD, thou hast searched me, and known me.
Господе! Ти ме кушаш и знаш.
2 Thou knowest my downsitting and mine uprising, thou understandest my thought afar off.
Ти знаш кад седам и кад устанем; Ти знаш помисли моје издалека;
3 Thou compassest my path and my lying down, and art acquainted with all my ways.
Кад ходим и кад се одмарам, Ти си око мене, и све путеве моје видиш.
4 For there is not a word in my tongue, but, lo, O Lord, thou knowest it altogether.
Још нема речи на језику мом, а Ти, Господе, гле, већ све знаш.
5 Thou hast beset me behind and before, and laid thine hand upon me.
Састраг и спред Ти си ме заклонио, и ставио на ме руку своју.
6 Such knowledge is too wonderful for me; it is high, I cannot attain unto it.
Чудно је за ме знање Твоје, високо, не могу да га докучим.
7 Whither shall I go from thy spirit? or whither shall I flee from thy presence?
Куда бих отишао од духа Твог, и од лица Твог куда бих побегао?
8 If I ascend up into heaven, thou art there: if I make my bed in hell, behold, thou art there. (Sheol h7585)
Да изађем на небо, Ти си онде. Да сиђем у пакао, онде си. (Sheol h7585)
9 If I take the wings of the morning, and dwell in the uttermost parts of the sea;
Да се дигнем на крилима од зоре, и преселим се на крај мора:
10 Even there shall thy hand lead me, and thy right hand shall hold me.
И онде ће ме рука Твоја водити, и држати ме десница Твоја.
11 If I say, Surely the darkness shall cover me; even the night shall be light about me.
Да кажем: Да ако ме мрак сакрије; али је и ноћ као видело око мене.
12 Yea, the darkness hideth not from thee; but the night shineth as the day: the darkness and the light are both alike to thee.
Ни мрак неће замрачити од Тебе, и ноћ је светла као дан: мрак је као видело.
13 For thou hast possessed my reins: thou hast covered me in my mother’s womb.
Јер си Ти створио шта је у мени, саставио си ме у утроби матере моје.
14 I will praise thee; for I am fearfully and wonderfully made: marvellous are thy works; and that my soul knoweth right well.
Хвалим Те, што сам дивно саздан. Дивна су дела Твоја, и душа моја то зна добро.
15 My substance was not hid from thee, when I was made in secret, and curiously wrought in the lowest parts of the earth.
Ниједна се кост моја није сакрила од Тебе, ако и јесам саздан тајно, откан у дубини земаљској.
16 Thine eyes did see my substance, yet being unperfect; and in thy book all my members were written, which in continuance were fashioned, when as yet there was none of them.
Заметак мој видеше очи Твоје, у књизи је Твојој све то записано, и дани забележени, кад их још није било ниједног.
17 How precious also are thy thoughts unto me, O God! how great is the sum of them!
Како су ми недокучиве помисли Твоје, Боже! Како им је велик број!
18 If I should count them, they are more in number than the sand: when I awake, I am still with thee.
Да их бројим, више их је него песка. Кад се пробудим, још сам с Тобом.
19 Surely thou wilt slay the wicked, O God: depart from me therefore, ye bloody men.
Да хоћеш, Боже, убити безбожника! Крвопије, идите од мене.
20 For they speak against thee wickedly, and thine enemies take thy name in vain.
Они говоре ружно на Тебе; узимају име Твоје узалуд непријатељи Твоји.
21 Do not I hate them, O Lord, that hate thee? and am not I grieved with those that rise up against thee?
Зар да не мрзим на оне, који на Те мрзе, Господе, и да се не гадим на оне који устају на Тебе?
22 I hate them with perfect hatred: I count them mine enemies.
Пуном мрзошћу мрзим на њих; непријатељи су ми.
23 Search me, O God, and know my heart: try me, and know my thoughts:
Окушај ме, Боже, и познај срце моје, испитај ме, и познај помисли моје.
24 And see if there be any wicked way in me, and lead me in the way everlasting.
И види јесам ли на злом путу, и води ме на пут вечни.
