Job 10
1 MY soul is weary of my life; I will leave my complaint upon myself; I will speak in the bitterness of my soul.
Додијао је души мојој живот мој; пустићу од себе тужњаву своју, говорићу у јаду душе своје.
2 I will say unto God, Do not condemn me; shew me wherefore thou contendest with me.
Рећи ћу Богу: Немој ме осудити; кажи ми зашто се преш са мном.
3 Is it good unto thee that thou shouldest oppress, that thou shouldest despise the work of thine hands, and shine upon the counsel of the wicked?
Је ли Ти мило да чиниш силу, да одбацујеш дело руку својих и савет безбожнички обасјаваш?
4 Hast thou eyes of flesh? or seest thou as man seeth?
Јесу ли у Тебе очи телесне? Видиш ли као што види човек?
5 Are thy days as the days of man? are thy years as man’s days,
Јесу ли дани твоји као дани човечији, и године твоје као век људски,
6 That thou inquirest after mine iniquity, and searchest after my sin?
Те истражујеш моје безакоње и за грех мој разбираш?
7 Thou knowest that I am not wicked; and there is none that can deliver out of thine hand.
Ти знаш да нисам крив, и нема никога ко би избавио из Твоје руке.
8 Thine hands have made me and fashioned me together round about; yet thou dost destroy me.
Твоје су ме руке створиле и начиниле, и Ти ме одсвуда потиреш.
9 Remember, I beseech thee, that thou hast made me as the clay; and wilt thou bring me into dust again?
Опомени се да си ме као од кала начинио, и опет ћеш ме у прах обратити.
10 Hast thou not poured me out as milk, and curdled me like cheese?
Ниси ли ме као млеко слио и као сир усирио ме?
11 Thou hast clothed me with skin and flesh, and hast fenced me with bones and sinews.
Навукао си на ме кожу и месо, и костима и жилама сплео си ме.
12 Thou hast granted me life and favour, and thy visitation hath preserved my spirit.
Животом и милошћу даривао си ме; и старање Твоје чувало је дух мој.
13 And these things hast thou hid in thine heart: I know that this is with thee.
И сакрио си то у срцу свом; али знам да је у Тебе.
14 If I sin, then thou markest me, and thou wilt not acquit me from mine iniquity.
Ако сам згрешио, опазио си ме, и ниси ме опростио безакоња мог.
15 If I be wicked, woe unto me; and if I be righteous, yet will I not lift up my head. I am full of confusion; therefore see thou mine affliction;
Ако сам скривио, тешко мени! Ако ли сам прав, не могу подигнути главе, пун срамоте и видећи муку своју.
16 For it increaseth. Thou huntest me as a fierce lion: and again thou shewest thyself marvellous upon me.
И ако се подигне, гониш ме као лав, и опет чиниш чудеса на мени.
17 Thou renewest thy witnesses against me, and increasest thine indignation upon me; changes and war are against me.
Понављаш сведочанства своја против мене, и умножаваш гнев свој на ме; војске једне за другом излазе на ме.
18 Wherefore then hast thou brought me forth out of the womb? Oh that I had given up the ghost, and no eye had seen me!
Зашто си ме извадио из утробе? О да умрех! Да ме ни око не виде!
19 I should have been as though I had not been; I should have been carried from the womb to the grave.
Био бих као да никада нисам био; из утробе у гроб био бих однесен.
20 Are not my days few? cease then, and let me alone, that I may take comfort a little,
Није ли мало дана мојих? Престани дакле и окани ме се да се мало опоравим,
21 Before I go whence I shall not return, even to the land of darkness and the shadow of death;
Пре него отидем одакле се нећу вратити, у земљу тамну и у сен смртни,
22 A land of darkness, as darkness itself; and of the shadow of death, without any order, and where the light is as darkness.
У земљу тамну као мрак и у сен смртни, где нема промене и где је видело као тама.
