Job 4
1 Then Eliphaz the Temanite answered, and sayde,
Тада одговори Елифас Теманац и рече:
2 If we assay to commune with thee, wilt thou be grieued? but who can withholde himselfe from speaking?
Ако ти проговоримо, да ти неће бити досадно? Али ко би се могао уздржати да не говори?
3 Behold, thou hast taught many, and hast strengthened the wearie hands.
Гле, учио си многе, и руке изнемогле крепио си;
4 Thy wordes haue confirmed him that was falling, and thou hast strengthened the weake knees.
Речи су твоје подизале оног који падаше, и утврђивао си колена која клецаху.
5 But now it is come vpon thee, and thou art grieued: it toucheth thee, and thou art troubled.
А сада кад дође на тебе, клонуо си; кад се тебе дотаче, смео си се.
6 Is not this thy feare, thy confidence, thy pacience, and the vprightnesse of thy wayes?
Није ли побожност твоја била уздање твоје? И доброта путева твојих надање твоје?
7 Remember, I pray thee: who euer perished, being an innocent? or where were the vpright destroyed?
Опомени се, ко је прав погинуо, и где су праведни истребљени?
8 As I haue seene, they that plow iniquitie, and sowe wickednesse, reape the same.
Како сам ја видео, који ору муку и сеју невољу, то и жању.
9 With the blast of God they perish, and with the breath of his nostrels are they cosumed.
Од дихања Божијег гину, и од даха ноздрва Његових нестаје их.
10 The roaring of the Lion, and the voyce of the Lionesse, and the teeth of the Lions whelpes are broken.
Рика лаву, и глас љутом лаву и зуби лавићима сатиру се.
11 The Lyon perisheth for lacke of pray, and the Lyons whelpes are scattered abroade.
Лав гине немајући лова, и лавићи расипају се.
12 But a thing was brought to me secretly, and mine eare hath receiued a litle thereof.
Још дође тајно до мене реч, и ухо моје дочу је мало.
13 In the thoughtes of ye visions of the night, when sleepe falleth on men,
У мислима о ноћним утварама, кад тврд сан пада на људе,
14 Feare came vpon me, and dread which made all my bones to tremble.
Страх подузе ме и дрхат, од ког устрепташе све кости моје,
15 And the wind passed before me, and made the heares of my flesh to stande vp.
И дух прође испред мене, и длаке на телу мом накострешише се.
16 Then stoode one, and I knewe not his face: an image was before mine eyes, and in silence heard I a voyce, saying,
Стаде, али му не познах лица; прилика беше пред очима мојим, и ћутећи чух глас:
17 Shall man be more iust then God? or shall a man be more pure then his maker?
Еда ли је човек праведнији од Бога? Еда ли је човек чистији од Творца свог?
18 Beholde, he founde no stedfastnesse in his Seruants, and laid follie vpon his Angels.
Гле, слугама својим не верује, и у анђела својих налази недостатака;
19 Howe much more in them that dwell in houses of clay, whose foundation is in the dust, which shalbe destroyed before the moth?
А камоли у оних који стоје у кућама земљаним, којима је темељ на праху и сатиру се брже него мољац.
20 They be destroyed from the morning vnto the euening: they perish for euer, without regarde.
Од јутра до вечера сатру се, и нестане их навек да нико и не опази.
21 Doeth not their dignitie goe away with them? do they not die, and that without wisdom?
Слава њихова не пролази ли с њима? Умиру, али не у мудрости.
