Psalms 39
1 Unto the end, for Idithun himself, a canticle of David. I said: I will take heed to my ways: that I sin not with my tongue. I have set guard to my mouth, when the sinner stood against me.
Рекох: Чуваћу се на путевима својим да не згрешим језиком својим; зауздаваћу уста своја, док је безбожник преда мном.
2 I was dumb, and was humbled, and kept silence from good things: and my sorrow was renewed.
Бејах нем и глас не пустих; ћутах и о добру. Али се туга моја подиже,
3 My heart grew hot within me: and in my meditation a fire shall flame out.
Запали се срце моје у мени, у мислима мојим разгоре се огањ; проговорих језиком својим:
4 I spoke with my tongue: O Lord, make me know my end. And what is the number of my days: that I may know what is wanting to me.
Кажи ми, Господе, крај мој, и докле ће трајати дани моји? Да знам како сам ништа.
5 Behold thou hast made my days measurable: and my substance is as nothing before thee. And indeed all things are vanity: every man living.
Ево с педи дао си ми дане, и век је мој као ништа пред Тобом. Баш је ништа сваки човек жив.
6 Surely man passeth as an image: yea, and he is disquieted in vain. He storeth up: and he knoweth not for whom he shall gather these things.
Баш ходи човек као утвара; баш се узалуд кида, сабира, а не зна коме ће допасти.
7 And now what is my hope? is it not the Lord? and my substance is with thee.
Па шта да чекам, Господе? Нада је моја у Теби.
8 Deliver thou me from all my iniquities: thou hast made me a reproach to the fool.
Из свега безакоња мог избави ме, не дај ме безумноме на подсмех.
9 I was dumb, and I opened not my mouth, because thou hast done it.
Нем сам, нећу отворити уста својих; јер си ме Ти ударио.
10 Remove thy scourges from me. The strength of thy hand hath made me faint in rebukes:
Олакшај ми ударац свој, силна рука Твоја уби ме.
11 Thou hast corrected man for iniquity. And thou hast made his soul to waste away like a spider: surely in vain is any man disquieted.
Ако ћеш карати човека за преступе, расточиће се као од мољаца красота његова. Баш је ништа сваки човек.
12 Hear my prayer, O Lord, and my supplication: give ear to my tears. Be not silent: for I am a stranger with thee, and a sojourner as all my fathers were.
Слушај молитву моју, Господе, и чуј јаук мој. Гледајући сузе моје немој ћутати. Јер сам гост у Тебе и дошљак као и сви стари моји.
13 O forgive me, that I may be refreshed, before I go hence, and be no more.
Немој ме више гневно гледати, па ћу одахнути пре него отидем и више ме не буде.
