Job 4
1 And Eliphaz the Temanite answered and said,
Тада одговори Елифас Теманац и рече:
2 If a word were essayed to thee, wouldest thou be grieved? But who can refrain from speaking?
Ако ти проговоримо, да ти неће бити досадно? Али ко би се могао уздржати да не говори?
3 Behold, thou hast instructed many, and thou hast strengthened the weak hands;
Гле, учио си многе, и руке изнемогле крепио си;
4 Thy words have upholden him that was stumbling, and thou hast braced up the bending knees:
Речи су твоје подизале оног који падаше, и утврђивао си колена која клецаху.
5 But now it is come upon thee, and thou grievest; it toucheth thee, and thou art troubled.
А сада кад дође на тебе, клонуо си; кад се тебе дотаче, смео си се.
6 Hath not thy piety been thy confidence, and the perfection of thy ways thy hope?
Није ли побожност твоја била уздање твоје? И доброта путева твојих надање твоје?
7 Remember, I pray thee, who that was innocent has perished? and where were the upright cut off?
Опомени се, ко је прав погинуо, и где су праведни истребљени?
8 Even as I have seen, they that plough iniquity and sow mischief, reap the same.
Како сам ја видео, који ору муку и сеју невољу, то и жању.
9 By the breath of God they perish, and by the blast of his nostrils are they consumed.
Од дихања Божијег гину, и од даха ноздрва Његових нестаје их.
10 The roar of the lion, and the voice of the fierce lion, and the teeth of the young lions, are broken;
Рика лаву, и глас љутом лаву и зуби лавићима сатиру се.
11 The old lion perisheth for lack of prey, and the whelps of the lioness are scattered.
Лав гине немајући лова, и лавићи расипају се.
12 Now to me a word was secretly brought, and mine ear received a whisper thereof.
Још дође тајно до мене реч, и ухо моје дочу је мало.
13 In thoughts from visions of the night, when deep sleep falleth on men: —
У мислима о ноћним утварама, кад тврд сан пада на људе,
14 Fear came on me, and trembling, and made all my bones to shake;
Страх подузе ме и дрхат, од ког устрепташе све кости моје,
15 And a spirit passed before my face — the hair of my flesh stood up —
И дух прође испред мене, и длаке на телу мом накострешише се.
16 It stood still; I could not discern the appearance thereof: a form was before mine eyes; I heard a slight murmur and a voice:
Стаде, али му не познах лица; прилика беше пред очима мојим, и ћутећи чух глас:
17 Shall [mortal] man be more just than God? Shall a man be purer than his Maker?
Еда ли је човек праведнији од Бога? Еда ли је човек чистији од Творца свог?
18 Lo, he trusteth not his servants, and his angels he chargeth with folly:
Гле, слугама својим не верује, и у анђела својих налази недостатака;
19 How much more them that dwell in houses of clay, whose foundation is in the dust, who are crushed as the moth!
А камоли у оних који стоје у кућама земљаним, којима је темељ на праху и сатиру се брже него мољац.
20 From morning to evening are they smitten: without any heeding it, they perish for ever.
Од јутра до вечера сатру се, и нестане их навек да нико и не опази.
21 Is not their tent-cord torn away in them? they die, and without wisdom.
Слава њихова не пролази ли с њима? Умиру, али не у мудрости.
