Job 7
1 The life of a man on the earth is a battle, and his days are like the days of a hired hand.
Није ли човек на војсци на земљи? А дани његови нису ли као дани надничарски?
2 Just as a servant desires the shade, and just as the hired hand looks forward to the end of his work,
Као што слуга уздише за сеном и као што надничар чека да сврши,
3 so also have I had empty months and have counted my burdensome nights.
Тако су мени дати у наследство месеци залудни и ноћи мучне одређене ми.
4 If I lie down to sleep, I will say, “When will I rise?” And next I will hope for the evening and will be filled with sorrows even until darkness.
Кад легнем, говорим: Кад ћу устати? И кад ће проћи ноћ? И ситим се преврћући се до сванућа.
5 My flesh is clothed with particles of rottenness and filth; my skin is dried up and tightened.
Тело је моје обучено у црве и у груде земљане, кожа моја пуца и рашчиња се.
6 My days have passed by more quickly than threads are cut by a weaver, and they have been consumed without any hope.
Дани моји бржи бише од чунка, и прођоше без надања.
7 Remember that my life is wind, and my eye will not return to see good things.
Опомени се да је мој живот ветар, да око моје неће више видети добра,
8 Neither will the sight of man gaze upon me; your eyes are upon me, and I will not endure.
Нити ће ме видети око које ме је виђало; и твоје очи кад погледају на ме, мене неће бити.
9 Just as a cloud is consumed and passes away, so he who descends to hell will not ascend. (Sheol h7585)
Као што се облак разилази и нестаје га, тако ко сиђе у гроб, неће изаћи, (Sheol h7585)
10 He will not return again to his house, nor will his own place know him any longer.
Неће се више вратити кући својој, нити ће га више познати место његово.
11 And because of this, I will not restrain my mouth. I will speak in the affliction of my spirit. I will converse from the bitterness of my soul.
Зато ја нећу бранити устима својим, говорићу у тузи духа свог, нарицати у јаду душе своје.
12 Am I an ocean or a whale, that you have encircled me in a prison?
Еда ли сам море или кит, те си наместио стражу око мене?
13 If I say, “My bed will comfort me, and I will find rest, speaking with myself on my blanket,”
Кад кажем: Потешиће ме одар мој, постеља ће ми моја олакшати тужњаву,
14 then you will frighten me with dreams, and strike dread through visions,
Тада ме страшиш снима и препадаш ме утварама,
15 so that, because of these things, my soul would choose hanging, and my bones, death.
Те душа моја воли бити удављена, воли смрт него кости моје.
16 I despair; by no means will I live any longer. Spare me, for my days are nothing.
Додијало ми је; нећу до века живети; прођи ме се; јер су дани моји таштина.
17 What is man, that you should praise him? Or why do you place your heart near him?
Шта је човек да га много цениш и да мариш за њ?
18 You visit him at dawn, and you test him unexpectedly.
Да га походиш свако јутро, и сваки час кушаш га?
19 How long will you not spare me, nor release me to ingest my saliva?
Кад ћеш се одвратити од мене и пустити ме да прогутам пљуванку своју?
20 I have sinned; what should I do for you, O keeper of men? Why have you set me against you, so that I have become burdensome even to myself?
Згрешио сам; шта ћу Ти чинити, о чувару људски? Зашто си ме метнуо себи за белегу, те сам себи на тегобу?
21 Why do you not steal away my sin, and why do you not sweep away my iniquity? Behold, now I will sleep in the dust, and if you seek me in the morning, I will not remain.
Зашто ми не опростиш грех мој и не уклониш моје безакоње? Јер ћу сад лећи у прах, и кад ме потражиш, мене неће бити.
