Job 19
1 Job antwoordde, en sprak:
А Јов одговори и рече:
2 Hoe lang nog blijft gij mij krenken, En mij onder woorden verpletteren?
Докле ћете мучити душу моју и сатирати ме речима?
3 Tien keer beschimpt gij mij reeds, En kwelt gij mij schaamteloos.
Већ сте ме десет пута наружили; није вас стид што тако наваљујете на ме?
4 Zelfs al had ik mij werkelijk misdragen, Dan raakt het wangedrag mij alleen;
Али ако сам доиста погрешио, погрешка ће моја остати код мене.
5 Gij mist het recht, een grote mond tegen mij op te zetten, Mijn schande mij te verwijten!
Ако ли се још хоћете да дижете на ме и да ме корите мојом срамотом,
6 Erkent toch eindelijk, dat God mij kastijdt, En mij in zijn net heeft verstrikt!
Онда знајте да ме је Бог оборио и мрежу своју разапео око мене.
7 Zie, ik roep: "Geweld!" maar vind geen verhoring, Ik roep om hulp: mij geschiedt geen recht!
Ето, вичем на неправду, али се не слушам; вапим, али нема суда.
8 Hij heeft mijn weg versperd: ik kan niet voorbij, En duisternis op mijn paden gelegd;
Заградио је пут мој да не могу проћи; на стазе моје метнуо је мрак.
9 Mijn eer heeft Hij mij ontroofd, De kroon mij van het hoofd gerukt.
Свукао је с мене славу моју и скинуо венац с главе моје.
10 Hij heeft mij van alle kant ondermijnd: en daar ga ik heen; Mijn hoop ontworteld als een boom,
Порушио ме је од свуда, да ме нема; и као дрво ишчупао је надање моје.
11 Zijn gramschap tegen mij laten woeden, Mij als zijn vijand behandeld.
Распалио се на ме гнев Његов, и узео ме је међу непријатеље своје.
12 Als één man rukken zijn benden aan, En banen hun weg naar mij heen; Ze legeren zich rond mijn tent, Ze zijn zonder genade!
Војске Његове дођоше све заједно и насуше к себи пут к мени, стадоше у логор около шатора мог.
13 Mijn broeders houden zich verre van mij, Mijn bekenden zijn vreemden voor mij;
Браћу моју удаљио је од мене, и знанци моји туђе се од мене.
14 Mijn verwanten verdwenen, Mijn gasten zijn mij vergeten.
Ближњи моји оставише ме, и знанци моји заборавише ме.
15 Mijn slavinnen zien mij aan voor een vreemde, Ik ben een onbekende voor haar;
Домашњи моји и моје слушкиње гледају ме као туђина; странац сам у очима њиховим.
16 Ik roep mijn slaaf: hij geeft mij geen antwoord, Zelfs al smeek ik er om.
Зовем слугу свог, а он се не одзива, а молим га устима својим.
17 Mijn vrouw walgt van mijn adem, En ik stink voor mijn zonen;
Дах је мој мрзак жени мојој, а преклињем је синовима утробе своје.
18 Zelfs de kinderen minachten mij, En brutaliseren mij, als ik optreed.
Ни деца не хају за ме; кад устанем, руже ме.
19 Al mijn getrouwen verafschuwen mij, Die ik liefhad, keren zich van mij af;
Мрзак сам свима неверним својим, и које љубљах посташе ми противници.
20 Mijn vlees teert weg in mijn huid Met mijn tanden knaag ik mijn beenderen af.
За кожу моју као за месо моје прионуше кости моје; једва оста кожа око зуба мојих.
21 Erbarming, erbarming: gij tenminste, mijn vrienden, Want de hand van God heeft mij geraakt;
Смилујте се на ме, смилујте се на ме, пријатељи моји, јер се рука Божија дотакла мене.
22 Waarom mij als een hert vervolgen, Nooit verzadigd aan mijn vlees!
Зашто ме гоните као Бог, и меса мог не можете да се наситите?
23 O, werden mijn woorden opgeschreven, Opgetekend in een boek,
О кад би се написале речи моје! Кад би се ставиле у књигу!
24 Met een stift van ijzer en lood Voor eeuwig op een rots gegrift:
Писаљком гвозденом и оловом на камену за вечни спомен кад би се урезале!
25 Ik weet, dat mijn Verlosser leeft, En ten leste op de aarde verschijnt;
Али знам да је жив мој Искупитељ, и на последак да ће стати над прахом.
26 Dat ik mij zal oprichten achter mijn huid, En van mijn vlees uit, God zal aanschouwen!
И ако се ова кожа моја и рашчини, опет ћу у телу свом видети Бога.
27 Ja, ik zal Hem aanschouwen, Mijn ogen zullen Hem zien, maar niet meer als vijand; Mijn nieren smachten in mijn schoot,
Ја исти видећу Га, и очи моје гледаће Га, а не друге. А бубрега мојих нестаје у мени.
28 En wanneer gij dan zegt: Hoe vervolgen we hem, Welk voorwendsel zullen we tegen hem vinden;
Него би требало да кажете: Зашто га гонимо? Кад је корен беседе у мени.
29 Ducht dan het zwaard voor uzelf, Want dan zal de Gramschap de bozen verdelgen! Om te weten, of er gerechtigheid is!
Бојте се мача; јер је мач освета за безакоње; и знајте да има суд.
