Job 29
1 Og Job vedblev at fremsætte sit Tankesprog:
Још настави Јов беседу своју и рече:
2 Ak, havde jeg det som tilforn, som dengang Gud tog sig af mig,
О да бих био као пређашњих месеца, као оних дана кад ме Бог чуваше,
3 da hans Lampe lyste over mit Hoved, og jeg ved hans Lys vandt frem i Mørke,
Кад светљаше свећом својом над главом мојом, и при виделу Његовом хођах по мраку,
4 som i mine modne År, da Guds Fortrolighed var over mit Telt,
Како бејах за младости своје, кад тајна Божија беше у шатору мом,
5 da den Almægtige end var hos mig og mine Drenge var om mig,
Кад још беше Свемогући са мном, и деца моја око мене,
6 da mine Fødder vaded i Fløde, og Olie strømmede, hvor jeg stod,
Кад се траг мој обливаше маслом, и стена ми точаше уље потоцима,
7 da jeg gik ud til Byens Port og rejste mit Sæde på Torvet.
Кад излажах на врата кроз град, и на улици намештах себи столицу:
8 Når Ungdommen så mig, gemte deo sig, Oldinge rejste sig op og stod,
Младићи видећи ме уклањаху се, а старци устајаху и стајаху,
9 Høvdinger standsed i Talen og lagde Hånd på Mund,
Кнезови престајаху говорити и метаху руку на уста своја,
10 Stormænds Røst forstummed, deres Tunge klæbed til Ganen;
Управитељи устезаху глас свој и језик им пријањаше за грло.
11 Øret hørte og priste mig lykkelig, Øjet så og tilkendte mig Ære.
Јер које ме ухо чујаше, називаше ме блаженим; и које ме око виђаше, сведочаше ми
12 Thi jeg redded den arme, der skreg om Hjælp, den faderløse, der savned en Hjælper;
Да избављам сиромаха који виче, и сироту и који нема никог да му помогне;
13 den, det gik skævt, velsignede mig, jeg frydede Enkens Hjerte;
Благослов оног који пропадаше долажаше на ме, и удовици срце распевах;
14 jeg klædte mig i Retfærd, og den i mig, i Ret som Kappe og Hovedbind.
У правду се облачих и она ми беше одело, као плашт и као венац беше ми суд мој.
15 Jeg var den blindes Øje, jeg var den lammes Fod;
Око бејах слепом и нога хромом.
16 jeg var de fattiges Fader, udreded den mig ukendtes Sag;
Отац бејах убогима, и разбирах за распру за коју не знах.
17 den lovløses Tænder brød jeg, rev Byttet ud af hans Gab.
И разбијах кутњаке неправеднику, и из зуба му истрзах грабеж.
18 Så tænkte jeg da: "Jeg skal dø i min Rede, leve så længe som Føniksfuglen;
Зато говорах: У свом ћу гнезду умрети, и биће ми дана као песка.
19 min Rod kan Vand komme til, Duggen har Nattely i mine Grene;
Корен мој пружаше се крај воде, роса биваше по сву ноћ на мојим гранама.
20 min Ære er altid ny, min Bue er altid ung i min Hånd!"
Слава моја подмлађиваше се у мене, и лук мој у руци мојој понављаше се.
21 Mig hørte de på og bied, var tavse, mens jeg gav Råd;
Слушаху ме и чекаху, и ћутаху на мој савет.
22 ingen tog Ordet, når jeg havde talt, mine Ord faldt kvægende på dem;
После мојих речи нико не проговараше, тако их натапаше беседа моја.
23 de bied på mig som på Regn, spærred Munden op efter Vårregn.
Јер ме чекаху као дажд, и уста своја отвараху као на позни дажд.
24 Mistrøstige smilte jeg til, mit Åsyns Lys fik de ej til at svinde.
Кад бих се насмејао на њих, не вероваху, и сјајност лица мог не разгоњаху.
25 Vejen valgte jeg for dem og sad som Høvding, troned som Konge blandt Hærmænd, som den, der gav sørgende Trøst.
Кад бих отишао к њима, седах у зачеље, и бејах као цар у војсци, кад теши жалосне.
