Job 36
1 Og videre sagde Elihu:
Још говори Елијуј и рече:
2 Bi nu lidt, jeg har noget at sige dig, thi end har jeg Ord til Forsvar for Gud.
Потрпи ме мало, и показаћу ти, јер још има шта бих говорио за Бога.
3 Jeg vil hente min Viden langvejsfra og skaffe min Skaber Ret;
Почећу издалека беседу своју, и показаћу да је Творац мој праведан.
4 thi for vist, mine Ord er ikke Opspind, en Mand med fuldkommen Indsigt har du for dig.
Доиста, неће бити лажне речи моје, код тебе је који право мисли.
5 Se, Gud forkaster det stive Sind,
Гле, Бог је силан, али никога не одбацује, силан је снагом срчаном.
6 den gudløse holder han ikke i Live; de arme lader han faa deres Ret,
Не да живети безбожнику, а невољницима чини правду.
7 fra retfærdige vender han ikke sit Blik, men giver dem Plads for stedse hos Konger paa Tronen i Højhed.
Не одвраћа од праведника очију својих, него још с царевима на престо посађује их на век, те се узвишују.
8 Og hvis de bindes i Lænker, fanges i Nødens Baand,
Ако ли су оковани у пута и свезани ужима невољничким,
9 saa viser han dem deres Gerning, deres Synder, at de hovmodede sig,
Тада им напомиње дела њихова и безакоња њихова како су силна.
10 aabner deres Øre for Tugt og byder dem vende sig bort fra det onde.
И отвара Му ухо да би се поправили, и говори им да се врате од безакоња.
11 Hvis de saa hører og bøjer sig, da ender de deres Dage i Lykke, i liflig Fryd deres Aar.
Ако послушају и стану им служити, довршују дане своје у добру и године своје у радости.
12 Men hører de ikke, falder de for Sværd og opgiver Aanden i Uforstand.
Ако ли не послушају, гину од мача и умиру с безумља.
13 Men vanhellige Hjerter forbitres; naar han binder dem, raaber de ikke om Hjælp;
А који су лицемерног срца, навлаче гнев и не вичу кад их повеже;
14 i Ungdommen dør deres Sjæl, deres Liv faar Mandsskøgers Lod.
Умире у младости душа њихова и живот њихов међу курвама.
15 Den elendige frelser han ved hans Elende og aabner hans Øre ved Trængsel.
Избавља невољника из невоље његове и отвара му ухо у муци.
16 Men dig har Medgangen lokket, du var i Fred for Ulykkens Gab; ingen Trængsel indjog dig Skræk, fuldt var dit Bord af fede Retter.
Тако би и тебе извео из тескобе на пространо место, где ништа не досађује, и мирни сто твој био би пун претилине.
17 Den gudløses som kom til fulde over dig, hans retfærdige Dom greb dig fat.
Али си заслужио суд безбожнички; и суд и правда снађе те.
18 Lad dig ikke lokke af Vrede til Spot eller Bødens Storhed lede dig vild!
Доиста, гнев је на теби; гледај да те не одбаци у карању, те те велики откуп неће избавити.
19 Kan vel dit Skrig gøre Ende paa Nøden, eller det at du opbyder al din Kraft?
Хоће ли гледати на твоје богатство? Неће ни на злато ни на какву силу блага твог.
20 Ej maa du længes efter Natten, som opskræmmer Folkeslag der, hvor de er;
Не уздиши за ноћу у коју народи одлазе на своје место.
21 va'r dig og vend dig ikke til Uret, saa du foretrækker ondt for at lide.
Чувај се да не погледаш на таштину и волиш на њу него невољу.
22 Se, ophøjet er Gud i sin Vælde, hvo er en Lærer som han?
Гле, Бог је највиши својом силом, ко је учитељ као Он?
23 Hvo foreskrev ham hans Vej, og hvo turde sige: »Du gjorde Uret!«
Ко Му је одредио пут Његов? Или ко ће Му рећи: Чиниш неправо?
24 Se til at ophøje hans Værk, som Mennesker priser i Sang!
Опомињи се да величаш дела Његова, која гледају људи.
25 Alle Mennesker ser det med Fryd, skønt dødelige skuer det kun fra det fjerne.
Сви људи виде их, сваки их гледа из далека.
26 Se, Gud er ophøjet, kan ikke ransages, Tal paa hans Aar kan ikke findes.
Гле, Бог је велик, и не можемо Га познати, број година Његових не може се докучити.
27 Thi Draaber drager han ud af Havet, i hans Taage siver de ned som Regn,
Јер Он стеже капље водене, које лију дажд из облака Његових;
28 og Skyerne lader den strømme og dryppe paa mange Folk.
Кад теку облаци, капљу на мноштво људско.
29 Hvo fatter mon Skyernes Vidder eller hans Boligs Bulder?
И ко би разумео простор облацима и грмљаву у шатору његовом?
30 Se, han breder sin Taage om sig og skjuler Havets Rødder;
Како простире над њим светлост своју, и дубине морске покрива?
31 Thi dermed nærer han Folkene, giver dem Brød i Overflod;
Тиме суди народима, даје хране изобила.
32 han hyller sine Hænder i Lys og sender det ud imod Maalet;
Рукама заклања светлост, и наређује кога да срете,
33 hans Torden melder hans Komme, selv Kvæget melder hans Optræk.
Јављајући према њему добру вољу своју, и према стоци и према роду земаљском.
